Интервентна кардиологија је једна од области медицине на коју можемо бити поносни. Предњачимо у Европи по ефикасном лечењу срчаних удара. Разговарамо са проф. др. хаб. н мед Радосłав Стефан Киесз
Интервентна кардиологијануди могућност лечења многих кардиоваскуларних болести без отварања грудног коша, пружајући лекарима велико професионално задовољство. Али то је још важније за пацијенте који не само да избегну смрт, већ се и брже опораве и потпуно опораве. Разговарамо са проф. др. хаб. н мед Радосłав Стефан Киесз
- Кардиоваскуларни систем је као хидраулични систем …
Проф. Радослав Стефан Киш: Да. У Сједињеним Државама, где радим свакодневно, зовемо интервентне кардиологе или ендоваскуларне специјалисте као водоинсталатере. Једноставно речено, то значи да када се цев зачепи, она мора бити искључена. Ако је ова цев у срцу, имамо врло мало времена да је отворимо како бисмо спречили оштећење срчаног мишића. Хидраулички систем ради у тандему са електричним системом, што омогућава срцу да се контрахује и стога пумпа крв. Метафорички тако, наравно.
- Шта је најслабија, а која најјача страна овог система?
Р.С.К.: Срчани удар се обично развија између 8 и 10 сати ујутро или између 2 и 3 сата ујутро. У зависности од степена срчаног удара, имамо око 2 сата да будемо спасени. За то време пацијент треба да оде у специјалистички центар где ће „водоинсталатери” моћи да отворе зачепљени коронарни суд, поврате проток крви и тако преокрену оштећење срчаног мишића. Слабост срчаног мишића је у томе што ако не интервенишемо довољно брзо, оштећење срца ће довести до електричне нестабилности, развити вентрикуларну фибрилацију, а пацијент ће умријети. Чак и ако преживи, велики део срца ће умрети, формираће се велики ожиљак, а он ће развити исхемијску кардиомиопатију. Особа са таквим стањем има слабљење срца и практично је инвалид. Некад давно јединиспас за ове људе била је трансплантација срца. Тренутно имамо и друге опције за спас ових пацијената.
- Које су ове опције?
Р.С.К.: Када сам дошао у Пољску после 1990. године, посетио сам многе болнице овде. Од колега сам сазнао да иако има много кардиолошких одељења у тзв провинције, људи масовно умиру од срчаних удара. Тада сам својим колегама предложио стварање интервентних кардиолошких центара у малим градовима, који би на модеран начин лечили инфаркт. И пошто сам научио принципе и технику стентирања, који је измислио мој пријатељ, проф. Јулио Палмаз, желео сам да се стентови користе и у Пољској. Тако је створена мрежа хемодинамских лабораторија у којима се уз релативно мале трошкове могу спасити животи. Можемо преокренути ефекте срчаног удара и, након кратке хоспитализације, пацијент се враћа продуктивном животу.
- А одакле вам стентови? Уосталом, у то време нису били у Пољској.
Р.С.К.: Донела сам их у коферу из Сједињених Држава. Више пута је пацијент био на столу, а цариници су још прегледавали мој пртљаг. 2001. објавили смо резултате наших медицинских опсервација, што је отворило пут за стентове до пољских болница. Временом се испоставило да пацијенти са металним стентовима доживљавају рестенозу, односно поново затварање суда. Код конвенционалних стентова рестеноза се развија код 50-60% пацијената, док код дијабетичара код 70%. Пацијент нам се вратио. Због тога смо радили на таквим стентовима који би били наоружани кардиолошким лековима. Успело је, а предност стентова обложених лековима је у томе што само 1-2% пацијената има рестенозу.
- Да ли стентови за лек штите само од рестенозе?
Р.С.К.: Стентови за лекове решавају здравствене проблеме пацијената у 98%. У медицини ништа није 100% сигурно.
- Како оцењујете лечење срчаних удара у Пољској?
Р.С.К.: Верујем да је ово најбољи систем лечења у Европи, а можда чак и на свету. Обично од првих симптома срчаног удара до доласка у болницу прође 20-30 минута. У САД смо срећни када болесник стигне у болницу за сат времена. Ако имате срчани удар, то је само у Пољској, јер болесна особа има највеће шансе да преживи. Много већи него у Лондону или Паризу. Планирани финансијски резови ће уништити овај систем. У Пољској се још увек не финансирају многе процедуре које су већ стандардне у другим земљама, на пример ротација - то јест, процедура у којој можете очистити крвне судове зачепљене калцификованим атеросклеротским плаком.
ВажноСтентови штеде не самосрце
Стентови се могу уградити не само у коронарне артерије. Професор Радослав Стефан Киш уградио је стент у каротидну артерију - то је била трећа таква процедура у свету. Стентови се такође могу убацити у илијачне или бубрежне артерије, и поставити у површне артерије ногу - иако у овом случају, због покрета које правимо током ходања, друге технике за чишћење крвних судова испод колена функционишу боље од стентова. Користе се и у лечењу можданог удара.
- Урадили сте прву процедуру акутне ангиопластике у Пољској. Да ли се сећате како је то било?
Р.С.К.: Наравно, иако је то било пре 30 година. У то време радио сам у болници Пица Спартанска у Варшави као виши асистент тадашњем лекару Витолду Рожили. Доктор са путовања у Цирих од професора Андреаса Грунцига донео је неколико катетера за посуде за балонирање. Ја сам тада био на дужности, а сви наши шефови су се бринули о делегацији веома важних људи који су посетили болницу. Хитна помоћ је довела пацијента коме је другарица обављала катетеризацију, али је током захвата зачепљена десна артерија срца. Пацијент је добио масивни инфаркт и човек је пао у кардиогени шок. Одлучио сам да отворим артерију. Убацио сам катетер у коронарну артерију, узео балон и отворио га кисеоником. Артерија је отворена, инфаркт нам се окренуо пред очима, кожа је постала ружичаста, пацијент се није жалио на бол. Урадио сам коронарографију, али је стеноза артерије и даље била тешка. Није ми се допало, па сам још једним балоном проширио артерију. Следећег дана су ме оптужили за квар катетера. Након неколико година, сазнао сам од професора Грунтзига да сам урадио прву у свету ангиопластику кардиогеног шока.
- Дакле, вреди инвестирати у интервентну кардиологију?
Р.С.К.: Наравно да вреди. Спасени пацијент не само да може сам да настави своју професионалну каријеру, већ неће примати пензију и неће бити терет за породицу. Често се дешава да о болесном човеку морају да брину најближи чланови породице, који морају да му посвете све време, дајући отказ. Међутим, мора се имати на уму да је сваки пацијент другачији и да је ефикасан третман заснован на разматрању ових индивидуалних потреба. Стално слушам о персонализовању третмана, али то не видим у пракси. Гледам на ситуацију у Пољској из перспективе Тексаса, али то ми омогућава да останем објективан. Ако ми неко каже да треба да користим само стари метални стент јер је јефтинији, не пристајем на то, јер је то неетички чин, против медицине.на основу доказа.
ВажноМање фаталних срчаних удара
Пре двадесет година, 25% срчаних удара у Пољској резултирало је смрћу пацијента. Сада је стопа смртности пала на 5,6%. Ово је веома добар резултат – четврти међу земљама ОЕЦД-а, где је просек 7,8%. У центрима концентрисаним у пољско-америчким кардиолошким клиникама, периинфарктни морталитет је 1-1,5%. Када пацијент касно стигне у хемодинамски центар и налази се у тзв кардиогени шок, стопа морталитета прелази 90%. Али лекари су такође у стању да уклоне болесне из таквих стања. Затим, осим стентирања, потребно је користити уређаје који подржавају циркулацију.
Суоснивач и потпредседник надзорног одбора Америцан Хеарт оф Поланд. АХоП је пољско-америчке клинике за срце - мрежа од преко 20 специјализованих одељења интервентне кардиологије, кардиохирургије и васкуларне хирургије у Пољској.
"Здровие" месечно