Смрт погађа све, а такође и оне који су им најближи. Веома је индивидуално жалити. Међутим, постоје прилично карактеристични механизми реаговања на изненадни психолошки шок након вести о неочекиваној смрти вољене особе. И то је без обзира да ли се догађај односи на једну или више особа, или се односи на интимни или колективни догађај. Како преживети смрт вољене особе и повратити смисао живота?
Када сретнемо смрт вољене особе, прво доживљавамо шок. Осећамо се као да нас је неко ударио у главу, запрепастио. После таквог поготка обично ништа не осећамо, шокирани смо.
- То је време када не осећамо емоције јер су потиснуте - каже психолог др Катажина Корполевска. - Претварамо се у стуб соли. Ово је прва фаза одговора на стрес. Затим долази нека врста рефлексије. Помало као да је лутка залеђена на месту навучена за конац, као да нас је неко пробудио из дубоког сна. Овако почиње фаза порицања.
Већ смо схватили шта се догодило, али то не прихватамо, не желимо да верујемо. Поричемо истину, истискујемо је из наше свести, па чак и покушавамо да је истиснемо из подсвести. Можемо имати утисак да је неко погрешио, да ће се све за тренутак објаснити. И опет ће бити у реду. Као и пре.
- Ова фаза може потрајати дуго, каже др Корполевска. – Они који пате мисле да негирањем истине добијају на времену, а време ће им ићи у прилог. У овој фази не дозвољавају мисли да се догодила трагедија.
Ако би било попут књиге, онда би након фазе порицања наступила фаза која се зове преговарање. Ово је већ покушај да се објасни настала ситуација, покушај да се из ње изађе. Сами себи то објашњавамо неком трагичном грешком, превидом, туђом грешком. Истовремено, може се јавити агресија према онима који су можда допринели таквој ситуацији. Мислимо да није било нечије неспособности до овакве трагедије можда и не би дошло и свој бес, жаљење и бес усмеравамо против њега. И у овој фази можете остати веома дуго. А када све то доживимо, постајемо депресивни. А ово је стање праве жалости.
Како се носити са смрћу вољене особе
Онда смо потпуно свесништа се десило, ми у потпуности осећамо своје емоције, патимо за њима. Више не поричемо трагедију и њене околности, покушавамо да причамо о њој, да јој се поверимо, чак осећамо потребу да о њој говоримо. Па, тако треба да буде. Почиње период жалости - време које је потребно да се заплаче, ћути у самоћи и вришти бес. Дозвољавајући себи да будемо љути, у променљивом расположењу, плачемо, сећамо се и осећамо бол, изражавамо своју чежњу за губитком живота са вољеном особом, и имамо свако право на то.
Облачењем црне одеће, сигнализирамо другима да бисмо желели да се према нама опходе са одређеном дозом деликатеса и тражимо више разумевања у блиској будућности. Док доживљавамо туговање, немојмо одбацити помоћ других људи у корист потпуног изоловања од пријатеља и патње у самоћи. Ако имамо такву потребу, можемо заједно да се присетимо особе која је преминула, да разговарамо са неким блиским нама или да прећутимо.
Ако желите да помогнете ожалошћеној особи, само будите уз њу: слушајте, загрлите је, али не питајте, не осуђујте, не дајте непотребне савете. Чињеница да сте повезани болом уверава нас љубављу и чињеницом да сте блиски.
На крају долази фаза прихватања ситуације, убеђења да ако нема излаза, мораш да наставиш и тако даље.
Никада се не дешава да све ове фазе следе једна за другом - каже др Корполевска. - Некада неких уопште нема, а других дуже. Само једно је сигурно - више никада неће бити исто, јер оно што се догодило мора да је оставило трага.
У ствари, период жалости може трајати неколико година. А понекад се и даље враћа као талас, иако не у овој димензији. Међутим, ако се овај период опасно продужи, вреди посетити психолога како бисте избегли живот са псеудо осмехом на лицу, али са унутрашњом празнином.